Liderstvo i Menadžment - Srbija

Razbijeni prozori Microsofta

Pol Alen (58), sa 13 milijardi dolara, nalazi se na 57. mestu ovogodišnje „Forbsove” liste 126 svetskih milijardera.

Bil Gejts (56), u ovom tradicionalnom prebrojavanju globalnih tajkuna, desetak godina je bio na čelu, ali je sada na drugom mestu, zbog toga što je deo bogatstva preneo u svoj filantropski fond. Ima 56 milijardi, skoro pet puta više od Alena.

Ako novac kupuje (ili bar rentira) sreću, onda su obojica davno rešili sve svoje probleme. Reč je inače o dvojici ljudi koji su zajedno, kao veoma mladi lični prijatelji i poslovni partneri, 1975. osnovali korporaciju koja je postala pionir informatičke ere i barjaktar revolucije koja je u poslednjoj četvrtini 20. veka promenila civilizaciju: „Microsoft”.

Razišli su se već posle nekoliko godina. Čim je posao krenuo, Alen nije više pokazivao onu vrstu strasti u izgradnji firme kojom je gotovo manijakalno bio zaposednut Gejts. A kad mu je otkriveno da ima limfom, jedan od četiri vrste teškog kancera, na sreću u ranoj fazi, za to nije više imao ni energije. Rastali su se prijateljski, bar tako je to tada izgledalo. Dok se lečio – u međuvremenu je bolest pobedio – pored bolesničke postelje mu je često bio bivši partner, Gejts.

Pol Alen je ovih dana najavio knjigu pod naslovom „Čovek ideje – memoari koosnivača Microsofta” koja će se u knjižarama pojaviti 18. aprila – ali je već dobila izuzetnu medijsku promociju, objavljivanjem ključnog poglavlja u magazinu „Veniti fer”. Sadržaj tog odlomka je međutim imao dejstvo bombe koja je reklo bi se razbila „prozore” na zdanju „Microsofta” i odjeknula u svim medijima.

Glavna intriga iz te inače zanimljive priče o nastanku ličnog kompjutera i začecima globalne poslovne imperije jeste konstatacija Pola Alena da ga je prijatelj bezočno prevario i takoreći opljačkao: lišio ga kako pripadajućeg mu dela slave za učešće u nastanku digitalne ere, tako i adekvatnog udela u suvlasništvu firme.

U pomenutom poglavlju je mnoštvo pikantnih detalja kojima Alen ne baš lepim bojama slika svog bivšeg partnera.

Priča ustvari iznova staru priču: kako u svakom ortakluku, kad ulog počne da raste, prijateljstvo počinje da se raspada.

Sreli su još 1968, u prestižnoj privatnoj školi u Sijetlu, država Vašington, na krajnjem severozapadnom ćošku Amerike. Alen je bio u drugom razredu gimnazije, a Gejts tek u završnom osnovne. Zbližilo ih je interesovanje za programiranje na tada, po današnjim standardima, veoma primitivnim mašinama, ni nalik sadašnjim kompjuterima.

Prvi ispit je bio kad je trebalo odrediti uloge u (1975) novopokrenutoj kompaniji (ime joj je smislio Alen), zbog koje je Gejts, dotle briljantni matematičar, brzo napustio studije na Harvardu, dok je dve godine stariji Alen još neko vreme nastavio, ali ni on nije dovršio svoje formalno obrazovanje.

„Od momenta kada smo počeli posao, bio sam uveren da ćemo ulog deliti fifti-fifti… Ali Bil je imao drugu ideju”, piše Alen.

Gejts ga je, navodi, pritisnuo da prihvati samo 40 odsto, tvrdeći da je u posao uložio više vremena i ideja. Kad je to nevoljno prihvatio, Alen se veoma brzo suočio s novim zahtevom, kojem takođe nije mogao da se suprotstavi: da podela bude 64:36 odsto u Gejtsovu korist.

Nesporazumi se zatim nastavljaju, a prijatelji se udaljavaju. Komentarišući Alenov tekst, insajderi opisuju da je on zaista počeo da zaostaje, baveći se više sobom i postepeno (delom i zbog bolesti) gubeći interesovanje za „Microsoft”, iako je u međuvremenu, i uz njegovo posredovanje, firma napravila ključni poslovni potez: sa Aj-Bi-Emom je potpisan ugovor da za njegov projekat „personalnog kompjutera” Gejts i Alen obezbede osnovni softver, MS DOS („Microsoft disk operacioni sistem”). Ortaci pritom taj program nisu napravili od početka, već samo doradili nešto što su otkupili od druge firme.

Posle MS-DOS-a, došli su vindouzi” („prozori”) i „Microsoft” relativno brzo postaje dominantna američka i globalna korporacija.

Ali pre toga, kad su međusobne razlike postale teško premostive, Gejts je ortaku, neposredno pre nego što će 1983. napustiti kompaniju, ponudio da mu akcije otkupi po ceni od 5 dolara po jednoj. Alen je rekao da ih neće dati za manje od 10, pa se nisu pogodili.

„Microsoft” je 1986. izašao na berzu i cena njegove akcije u inicijalnoj ponudi dostigla je 21 dolar. Danas je svaka vredna 7.736 dolara – i to je Pola Alena učinilo milijarderom.

Izašavši iz „Microsofta”, bavio se raznim poslovima, od kojih je retko koji bio sasvim uspešan. Kupio je nekoliko profesionalnih sportskih timova, osnovao firmu koja je trebalo da napravi svemirski brod za višestruko korišćenje, institut za proučavanje mozga i slično.

Njegovo blaćenje Gejtsa, iznošenje čak i tako trivijalnih detalja (da na primer „piletinu jede kašikom”) i generalno predstavljanje bivšeg partnera kao čoveka kome moral i poslovna etika nisu jača strana, iznenadili su mnoge.

Ali su u isto vreme potvrdili ono što se već znalo: da ortakluk, posle početnih uspeha, retko kad opstaje, pogotovo u izuzetno dinamičnoj industriji digitalnih tehnologija. Tako su se razišli i koosnivači „Epla”, Stiv Džobs i Stiv Vozniak, pokretač „Fejsbuka” Mark Zukenberg se s partnerima još sudi, nedavno je došlo do velikih promena i u menadžerskom timu osnivača „Tvitera”. Zajedno je još jedino dvojac „Gugla”, Sergej Brin i Leri Pejdž.

Memoari Pola Alena pokreću i temu ljudske zavisti i taštine: nije samo reč samo o tome da je Gejts danas znatno bogatiji, već i o činjenici da je on taj koji se isključivo pominje kao guru digitalne revolucije. A da li bi Gejts postao ono što jeste da nije bilo Alena koji ga je, kako tvrdi, nagovorio da napusti Harvard i posveti se samo „Microsoftu”, i da li bi Alen imao danas 13 milijardi da nije Gejtsa – druga je priča.